Zbog tragedije u Osnovnoj školi ,,Vladislav Ribnikar“, od petka je trodnevna žalost u Srbiji. Zastave se spuštaju na pola koplja, a sve aktivnosti počinju odavanjem pošte minutom ćutanja. Tako je jutros bilo i u našoj školi. Umesto školskog zvona u 8 časova oglasio se muk, tišina i bolna spoznaja da je krajnje vreme da se svi zapitamo gde grešimo i da radimo na tome da ovaj svet učinimo lepšim i bezbednijim mestom za buduće generacije.
Strašne stvari se dešavaju svakodnevno, nažalost. To nije novina. Ovaj slučaj strašnijim čini to što ga je počinilo dete. Znamo da su deca ono što posmatraju, pa ne možemo a da se ne zapitamo: ,,Šta oni to vide u nama pa su postali takvi?“
Potrebno je još vremena da se donesu ispravni zaključci i donešu odluke o narednim koracima. Ali jedno je neosporivo. Potreba da se nešto ključno promeni u svima nama.
